Drugarice i drugovi,

Već duže vreme se zanimam za istoriju i hronologiju događaja raspada Socijalisitčke Federativne Republike Jugoslavije, čitam i proučavam razne tekstove raznih autora (bez obzira na njihovu političku opredeljenost i nacionalnost), pa bih ovde želeo podeliti s vama neke od tih tekstova. To su uglavnom intervjui objavljeni u novinama ili odlomci iz pojedinih knjiga. Pozivam i vas ako imate takve tekstove da ih i vi postavite ovde. Zamolio bih vas, još, da na ovoj temi ne komentarišete te tekstove već da otvorite novu temu na kojoj bi smo podelili iskustva i saznanja iz ove oblasti, za nas jako važne. Naravno, ja ne stojim iza svih ovih tekstova, odnosno ne delim mišljenja svih autora, ali mislim da su njihova svedočenja vrlo važna za nas.

Drugarski pozdrav.


_________________
GLASANJE SE NE ISPLATI, UZMIMO PUŠKE!

GAZDE SU TRAŽILE KRVAVI RAZLAZ

Ne radi se o grešci Zapada u dobroj nameri, već o namerno izabranom putu razbijanja Jugoslavije kako bi im to poslužilo da lakše vladaju ovim prostorom i “tim divljacima koji se međusobno kolju”

“Vrhovna komanda u jugoslovenskim prilikama bila je specifična komanda kakvu verovatno istorija ne pamti. Ona se sastojala od Štaba Vrhovne komande, na čijem sam čelu (Štaba) bio ja kao ministar odbrane, i od takozvanog vrhovnog komandanta koji je bio predstavljen u licu osam članova Predsedništva. Među tih osam u jednom periodu tog vremena, trojica su direktno radila u službi neprijatelja. Na primer – Drnovšek je radio dugo za englesku obaveštajnu službu, i postojali su dokumenti za to, Vasil Tupurkovski je išao tako daleko da je dok još traju sednice obaveštavao Cimermana, američkog ambasadora, o onome što se govorilo, Mesić je direktno nastupao i nije krio da mu je cilj razbijanje Jugoslavije.” Tim rečima Veljko Kadijević (82), bivši ministar odbrane i komandant Štaba Vrhovne komande, objašnjava organizaciju JNA u vreme raspada Jugoslavije. U knjizi “Kontraudar” upravo objavljenoj u Rusiji, dragocenoj i zbog niza ekskluzivnih dokumenata koji se prvi put objavljuju, Kadijević objašnjava kako se i zašto raspala Jugoslavija, koji su činioci na to uticali, da li je postojala mogućnost očuvanja države ili bar mirnog razlaza. Posle petnaestogodišnjeg ćutanja, general Kadijević ekskluzivno za NIN govori o tom periodu ali i o svom viđenju budućnosti Srbije.

- U prvom redu želim da govorim o vremenu kad sam ja bio u Armiji aktivan. Armija je u tom periodu, govorim o JNA, jer pod armijom se podrazumevala i Teritorijalna odbrana, početkom devedesetih još uvek uspevala da zadrži svoje osnovne karakteristike – jugoslovenski duh i narodni duh, iako je i jedno i drugo bilo ozbiljno načeto. Sve do kraja '91. godine suštinski zadatak Armije se nije menjao. On je bio definisan u Ustavu. Armija je imala dva zadatka – da brani teritorijalni integritet zemlje, znači celokupnost SFRJ, i njen ustavni poredak. Još pre '91. ta druga funkcija bila je onemogućena jer je promena ustavnog poretka izvršena, i to čak ne organizovano, kako se Armija zalagala, nego kombinacijom delovanja spoljašnjeg i unutrašnjeg faktora. Znači, ta njena funkcija je stavljena na neki način u drugi plan, a prva, zaštita celovitosti države, zadržana je i trajala sve do negde kraja ili sredine '91. godine. Tada, nakon prvih višestranačkih izbora, došlo je ne samo formalno, nego i suštinski do cepanja Jugoslavije o čemu ja detaljnije i konkretnije govorim u knjizi. Armija se modifikovala tako da koliko je god moguće više očuva ulogu koju je po Ustavu trebalo da ima ali, nažalost, u tome nismo uspeli. Republička rukovodstva, sva bez izuzetka, neko manje neko više, radila su u interesu svojih republika koje su, bazirane na Ustavu iz '74, praktično već bile države.

Kako se Armija, sa svojom “jugoslovenskom” koncepcijom, odnosila prema stvaranju niza država sa često suprotstavljenim interesima?

- Armija je bila konstituisana kao jugoslovenska od čete pa sve do Vrhovne komande. Kad smo shvatili da više nije moguće održati celovitost Jugoslavije, naš koncept je bio da se raziđemo po Ustavu, mirnim putem. I da svako ide gde želi – ko hoće, neka ostane u zajedničkoj državi, smanjenoj Jugoslaviji, a ko hoće, neka ide van. I tome se prilagođavala i funkcija Armije.

Da li ste ideju o mirnom razlazu predložili nekome od republičkih rukovodilaca tada, i kako su oni reagovali?

- Govorio sam svima, počev od Kučana i Drnovšeka, pa svima redom, i pojedinačno i na sednicama Predsedništva, pa i proširenog Predsedništva SFRJ, kojima su prisustvovali i predsednici republika i pokrajina. Imate i u mojoj knjizi dokumenata koji govore o tome šta smo tada predlagali.

Zašto to nije prihvaćeno? Kome to nije odgovaralo s obzirom na to da su Slovenci hteli da budu samostalni, Hrvati da ostvare “tisućljetnji san”...

- Ne, nisu oni to hteli. Mi smo predlagali Slovencima da na miran način izađu. Ali oni to nisu hteli, jer su radili ono što su im gazde naredile. A gazde su bili Nemci. Rekli su da im ne treba Slovenija već da ona mora da posluži kao fitilj koji će razbiti celu Jugoslaviju. Jer Hrvatska kaže – mi nećemo ostati u Jugoslaviji ako neće Slovenija. Slovenija kaže: nećemo, onda i Bosna – ako ode Hrvatska, idemo i mi. Faktički, prvo je Slovenija pojedinačno izvučena po principu domino-teorije – kad jednu dominu izvučeš, sve ostalo pada. Ona je odigrala ulogu fitilja koji je zapalio SFRJ. I pošto je ta igra već počela, i pošto se krajem '91. iskristalisalo da u jednoj državi žele da ostanu zajedno Srbi i Crnogorci, i možda još neko, Armija je predlagala da se, poštujući Ustav, naprave sporazumi i sprovedu referendumi i tako ostvari miran razlaz. Ali gazde sa Zapada nisu to dozvoljavale. Imajte na umu da se ne radi o grešci Zapada u dobroj nameri, već o namerno izabranom putu da se Jugoslavija razbije na što je moguće krvaviji način kako bi to poslužilo i njima da lakše vladaju ovim prostorom i “tim divljacima koji se međusobno kolju”.
Zašto im je bilo važno da se Jugoslavija raspadne baš po tom scenariju?

- Zato što im je bio interes da vladaju Balkanom.

Uvek im je bio interes...

- Uvek je bio, a sad su procenili da su se stekli uslovi u međunarodnim odnosima jer je prestao da postoji Varšavski ugovor, raspadao se SSSR, nije više bilo spoljašnjeg faktora koji bi podržao Jugoslaviju, a uz to, u njoj se događalo to što se događalo. Bili su to idealni uslovi za ostvarivanje njihovih planova.

Da li ste na osnovu tih svojih saznanja imali ideju kako sprečiti najcrnji scenario i da li ste pokušavali da je sprovedete?

- Naših predloga državnom vrhu bilo je mnogo, ali ja bih pomenuo samo dva – jedan kad smo negde sredinom devedesete, kad je počelo menjanje ustavnog poretka zemlje i faktički pripremanje otcepljenja, predlagali da se uvede vanredno stanje i da se svi republički zakoni koji su u funkciji razdvajanja stave van snage, da se krene ka jednom normalnom, na Ustavu zasnovanom, procesu dogovaranja pa i razilaska, ako treba. To nije prihvaćeno. Drugi i poslednji ozbiljan predlog bio je u martu '91. godine kad je zasedala Vrhovna komanda, kad smo u ime Štaba predložili kako i na koji način, u kom vremenu, razrešiti jugoslovensku krizu, kako omogućiti da se poštuje volja svakog naroda. Tada se Predsedništvo u svojstvu vrhovnog komandanta podelilo na četiri prema četiri. Protiv su bili Mesić, Drnovšek koji je na tu sednicu došao iako je ranije po odluci slovenačkih vlasti skoro napustio Predsedništvo, a Slovenija nije slala svoje vojnike u JNA. Došao je da glasa. Bio je Tupurkovski, i Bogićević. Druga četvorica su bili za, ali odluka se donosi većinom koje nije tada bilo. Onda sam otišao u Moskvu da proverim, da pitam, da li je SSSR spreman da nam garantuje jednu stvar, samo jednu jedinu stvar – da nas NATO neće napasti dok mi rešavamo svoje probleme unutar zemlje. Nažalost, te garancije nisam dobio. To je bio poslednji pokušaj Vrhovne komande.
Da li ste tada razmišljali da, kao komandant armije koja je tada još uvek bila moćna, rešite to vojnim pučem?

- Prvo, ja nisam komandovao armijom, komandovao je vrhovni komandant i po vojnim pravilima i po Ustavu.

Kao general armije i komandant Vrhovnog štaba, bili ste veoma uticajan čovek.

- Da, bio sam general armije ali i da sam hteo da preuzmem komandu, morao sam da uhapsim vrhovnog komandanta.

Da li bi to za vojsku bio problem?

- E, to se u istoriji nikad nije dogodilo. Zaista se nije dogodilo. Ali varijantu takozvanog vojnog puča smo mi teorijski isprobali mnogo, mnogo puta. Isprobali smo je i posle ove odluke. Tada sam rekao na Predsedništvu da će Štab Vrhovne komande razmotriti situaciju i dati do znanja šta će uraditi. Shvatili smo da bi vojni puč vodio katastrofalnom porazu, ubrzanom procesu razbijanja Jugoslavije i da bi vojska, kao jedina institucija koja je u to vreme još uvek bila jugoslovenska, i njeno rukovodstvo morali da na svoja pleća prihvate odgovornost za ono što se već dogodilo i što će se dogoditi. Zato sam ja, između ostalog, u svojoj knjizi rekao da je vojni puč kao sredstvo razrešenja krize koja je već bila duboka, bio moguć još jedino u vreme Tita. Posle njegove smrti nijedna varijanta vojnog puča nije imala budućnost. Mogao se, eventualno, učiniti prvi korak, mada ni to nije sasvim sigurno, preuzeti vlast, ali to nije značilo samo uhapsiti tri, pet ili sedam rukovodilaca, trebalo je uhapsiti ceo jedan narod, ili drugi, što je apsolutno van svake pameti. I svaka varijanta isprobavanja preuzimanja vlasti rezultirala je saznanjem da se prvi korak eventualno mogao realizovati, ali ostvariti cilj, predvideti kako će se ponašati unutrašnje snage u zemlji, šta će raditi spoljni neprijatelj, realizovati plan do kraja, nije bilo moguće. Ako bi, recimo, cilj vojnog puča bio da se za godinu dana sredi situacija u zemlji, da se sprovedu izbori... Do toga je apsolutno u tim uslovima bilo neizvodljivo doći. Zato je ta varijanta otpala. Ona, znači, nije nešto o čemu mi nismo razmišljali. Mi smo čak u detalje isprobavali kako sprovesti varijantu vojnog puča na ovom ili onom nivou.

Kažete “mi”. Ko je učestvovao s vama u tim “isprobavanjima”?

- Uži deo Štaba vrhovne odbrane.

Ko konkretno, znamo li njihova imena?
- Moji najbliži saradnici.

U knjizi kažete da su vas i sa Zapada savetovali da izvršite državni udar. Ko vam je to govorio i kako je moguće da oni nisu videli da je sve suviše trulo i da Armija više ne može da reši probleme Jugoslavije?

- Nisu oni tada imali u vidu tu vrstu preuzimanja vlasti i cilj o kome mi govorimo. Oni su hteli da mi izvršimo onaj deo zadatka koji će njima omogućiti da lakše ostvare svoj cilj. A njihov predlog puča se sastojao u tome da se uhapsi srpsko rukovodstvo, a onda će svi drugi nas podržati u tome. To je meni, između ostalog, Ante Marković nekoliko puta predložio, ali najdirektnije mi je predložio Gadafi kad sam bio u Libiji i za to postoje svedoci. Kad sam mu odgovorio da smatram da to nije njegova ideja već onih koji su pre mene bili tu, a bili su Alija Izetbegović i Kiro Gligorov, i kad sam mu objasnio šta je stvarni cilj toga, on se povukao.

Marković je, dakle, tražio da uhapsite Miloševića. A da li je neko tražio da uhapsite Tuđmana?

- Pa, to je na jedan vešt način predlagao Ante Marković. Govorio je da treba uhapsiti i Tuđmana i Miloševića i onda će se situacija u Jugoslaviji rešiti. Tvrdio je da je Stipe Mesić demokratski orijentisan i da njega treba podržati u Hrvatskoj.

A šta sad mislite, posle ovoliko vremena, kako bi se dalje odvijala sudbina Jugoslavije da nisu bili na vlasti Tuđman i Milošević, nezavisno od toga kako bi oni otišli?

- To je, znate, pitanje koje ima dubok teorijski i filozofski smisao. To je pitanje uloge ličnosti u istoriji. Ja stojim na stanovištu da je uloga ličnosti velika ako su ličnosti velike i ako se nađu u odgovarajućim uslovima. Situacija u Jugoslaviji i Srbiji, a posebno u Hrvatskoj, i bez Miloševića i Tuđmana bila je takva da su njih dvojica davali svoj lični pečat tome, ali ne odlučujući. Nikako ne odlučujući.

Znači, ko god da je bio, bilo bi slično?
- Ne, to ste vi rekli. Negde od šezdesetih godina, tačnije, od '62. godine, išlo se ka stvaranju republika-država što je dovelo do toga da se prvom prilikom kad su se stvorile mogućnosti da se narod izjasni o tome, ogromna većina odlučila za samostalne države. Da je neko drugi bio na vlasti, a ne Milošević i Tuđman, možda bi prihvatili ono što sam ja govorio, da se raziđemo dogovorno, sa strpljenjem, bez krvi. Tu bi bilo nekih problema oko kojih bi se teško mogli dogovoriti, ali bi se oni mogli izvući iz konteksta u krajnjoj liniji, o tome bi narod mogao dati odgovor. U svakoj spornoj regiji, moglo se tražiti da se narod izjasni – hoću tu, ili hoću tamo. To je put koji bi neko drugi možda izabrao. Da su na čelu jugoslovenskih republika bili neki drugi ljudi, skloni da rešavaju probleme u interesu svoga naroda a ne u interesu stranih gospodara za čiji račun su radili, razlaz je mogao biti bez krvi ili sa vrlo malo krvi.

U više navrata i u knjizi i ovom našem razgovoru pominjete “strane gospodare”. A šta je sa domaćim faktorom? Zašto on pomaže “neprijatelju”?

- Domaći faktor se odavno, bar ti koji su došli na čelo republika, opredelio za samostalne države. Ili bar deo njih. I odgovor bi mogao biti u jednoj rečenici. Zašto? Zato što su se njihovi interesi poklapali s interesima stranog faktora. Eto, zato. U jednom vremenu su svi, isključujući Miloševića i Srbe, i delimično Crnogorce, samo slušali ono što im se kaže. Na kraju krajeva, pogledajte govor Franje Tuđmana '92. godine u Zagrebu u kome on direktno kaže: "Hrvatska je htela rat jer je samo ratom postizala potpunu nezavisnost. Da Hrvatska nije htela rat, onda rata ne bi bilo." To je rekao, i to imate u dokumentima. Uostalom, znate da je Vatikan bio glavni finansijski snabdevač hrvatske paravojske.
Postoje li dokumenta o tome?
- Postojala su dokumenta u kojima se jasno vidi da je Vatikan stavio na raspolaganje Tuđmanu pet milijardi dolara za naoružanje njegove paravojske. Gde su ona završila, ne znam.

Vi ste ta dokumenta videli?

- Video!
Da se malo vratimo vojsci. U svojoj knjizi, njena dejstva u vreme dok ste bili na čelu, ocenjujete pozitivno. Ali ne ocenjuje je svako tako. Posle raspada zemlje kod mnogih je ostala gorčina i osećaj da bi sve bilo drugačije da se vojska drugačije ponašala. Činilo se da se ide iz greške u grešku. Setite se samo filma o Špegelju. Cela zemlja je bila šokirana, ali nikome nije bilo jasno zašto su oni snimani a ne hapšeni. Kakva je to igra?

- Armija je prvo uhapsila najveći deo početnih organizatora šverca oružja i pokušala da uhapsi Špegelja i da mu sudi. Njemu je i suđeno u odsustvu. Ali Špegelja su sakrili Hrvati. Od svih prvih nosilaca oružja, on je jedini kojeg su uspeli da sklone, sačuvaju. Mi smo tražili i poslali Predsedništvu zahtev za potpuno razoružanje svih onih koji su se ilegalno naoružavali. A to se pre svega odnosi na Hrvatsku, i delimično na Sloveniju, oni su se naoružavali, prvo ilegalno, ali ne kao paravojska, nego kao deo milicije u Hrvatskoj, a u Sloveniji kao deo Teritorijalne odbrane. To je kao legalni deo. I mi smo to osudili, kao što znate. Ali Predsedništvo nikada nije dozvolilo da se stvar dovede do kraja.
Pominjete da je Armija za dva dana obezbedila granice države, misli se na slovenačke, ali ste dozvolili da posle toga Teritorijalna odbrana Janeza Janše prosto otera moćnu Jugoslovensku armiju iz Slovenije. Da stvar bude gora, tvrdilo se da su mladi i neiskusni vojnici poslati u Sloveniju na starim, razdrndanim tenkovima bez municije.
- To je čista laž. Istina je sledeća: Vojska je dobila zadatak da uspostavi vlast na granici koju su Slovenci i njihova policija preuzeli. I sve karaule i sve što su oni imali, vojska je u roku od dva dana osvojila i izvršila zadatak. Posle su se oni polako, ta Teritorijalna odbrana, organizovali ali nije ona isterala Armiju nego je Predsedništvo donelo odluku da se Armija povuče. Mi smo imali predlog, ja sam ga izneo na Predsedništvu. Bile su nam potrebne dve pešadijske brigade, pored snaga koje smo imali, pretežno su to bile oklopne jedinice artiljerijske i avijacija, malo pešadije, da svu tzv. Teritorijalnu odbranu Slovenije razoružamo a potom bismo se povukli. Na sednici Predsedništva ni Crnogorci ni Srbi, ni niko drugi, nisu hteli da šalju svoju decu da ginu u Sloveniji kad Slovenija ionako neće da bude u Jugoslaviji. Znači, nisu dozvolili. I onda smo se mi povukli iz Slovenije. Naravno da smo mogli da pobedimo Sloveniju. Mi nismo hteli da upotrebimo vatrenu moć ni avijacije, ni tenkova, ni artiljerije da rušimo gradove i sela Slovenije. Nismo hteli. Možda je to naša greška, ali nismo smatrali da treba narod da kažnjavamo za ono za šta je njihovo rukovodstvo krivo. To je razlog što nismo porazili slovenačku Teritorijalnu odbranu koja je objektivno vrlo malo vojnički značila i vredela.

I Vukovar će dugo pamtiti i srpska i hrvatska strana. Duga opsada u kojoj je izgledalo da se ne zna šta je cilj i kako će se ostvariti. Srpski vojnici koji su tamo bili pričali su da su dobijali kontradiktorne komande – kreni, pa kad nešto osvoje, povuci se... Hrvati su Vukovar nazvali novim Staljingradom. Zašto je moralo tako?
- Zato što se drugačije rešiti ne može. Nijedan grad koji se uporno brani, ne osvaja se lako, a u Vukovaru je bila najelitnija vojska koju je tada imala Hrvatska. To su uglavnom bili ljudi iz zapadne Hercegovine koju je Tuđman nazivao najhrvatskijim delom Hrvatske. Bili su vrlo dobro utvrđeni i Vukovar se mogao zauzeti samo idući od kuće do kuće, od rova do rova. Mi smo u početku hteli da bude što manje žrtava, da to rešimo upotrebom artiljerijske i avijacijske vatre. Međutim, to ne rešava rat. Mora pešak da dođe. Kad smo konačno odlučili da treba ići od kuće do kuće, onda je to završeno.

Da li se, polazeći od tog iskustva, može reći da je Armiji u to vreme nedostajalo malo više odlučnosti?

- Kažu da su posle bitke svi generali pametni... Da se ranije krenulo ovim putem kojim se krenulo u finalu, bilo bi mnogo više žrtava s naše strane. Mi smo hteli da ih bude što manje i tome je bila prilagođena naša taktika. Ali, znate, Vukovar nije samo Vukovar. Time što je zauzet Vukovar, slomljena je kičma hrvatskoj vojsci i nama je tada otvoren put prema Zagrebu da oslobodimo kasarne koje su Hrvati bili blokirali. Poraz u Vukovaru bio je faktor koji je naterao Tuđmana da pristane na Vensov plan. To nije bio samo Vukovar, to je glavnina vojske. Paralela sa Staljingradom možda nije prava ali u izvesnom smislu jeste – kad je Staljingrad bio opkoljen Nemcima, tu se branila jedna velika armija. Tako je bilo i u Vukovaru. To je bila borba s glavninom hrvatske vojske i s paravojskama koje su postojale. I mi smo taj zadatak izvršili u nešto dužem periodu, ali po mom i današnjem uverenju, s najmanjim mogućim gubicima.

Ostalo je zapamćeno da ste 9. marta izveli tenkove na narod...

- Ne, mi nismo izveli vojsku na narod jer narod nije Drašković i oni koji su bili uz njega. Narod je vrlo kratko vreme pre toga (u decembru) na izborima izabrao vlast. Na tim izborima je Drašković i sva tadašnja prozapadna, da kažemo opozicija, izgubila. Oni su hteli silom da uzmu vlast 9. marta. Bila je to preteča revolucija kakve su kasnije izvedene u Gruziji i Ukrajini. Tada srpska policija nije uspela da razbije Draškovićeve demonstrante koji su se skupili u centru Beograda. Oni su razbili kordon policije kod “Londona” i krenuli prema SSNO-u (Savezni sekretarijat za narodnu odbranu) i napali.

Čime su napali?

- Gađali su kamenicama, bila je to rulja koja je išla da razbija, da lupa, i tako dalje. I naravno, Predsedništvo je donelo odluku, a ne mi. Jović tada nije bio u Beogradu, ali je prikupio saglasnost većine članova Predsedništva da se upotrebi Armija. Armija je bila sposobna za to. Ona je iz tri pravca promarširala i bez kapi prolivene krvi uspostavila red i povukla se u kasarne. Nikoga nije ubila ni gazila tenkovima, samo je prošla i samim tim završila posao. Nije dozvolila da se silom uzme vlast koja je na izborima izgubljena.

Dobro, da se sad malo pozabavimo vašim viđenjem budućnosti. Najpre o Kosovu.

- Definitivno uspešno rešenje statusa neće biti mogućno dok se Srbija ne oslobodi američke okupacije i sadašnje vlasti koja u svemu radi ono što joj narede gospodari. Smešno je da Rusija na Kosovu brani interese Srbije a da srpska vlast u svemu okreće leđa Rusiji. Zato su mnogi ozbiljni komentatori u ruskim medijima podvukli da se povodom Kosova od Rusa traži da budu veći Srbi od samih Srba. Na sreću srpskog naroda, Putinova politika je mnogo zrelija i mnogo, mnogo dalekovidija. U postojećim uslovima, najviše što aktuelna ruska politika može učiniti, to je da ne dozvoli ostvarenje američkog plana – prvi korak, nezavisno Kosovo, a drugi, ujedinjene s Albanijom. Međutim, definitivno i trajno rešenje statusa Kosova ostvariće se kada Srbija postane slobodna i nezavisna država. Kako, o tome sam u knjizi detaljno opisao. Suština je – Kosovo mora biti sastavni deo Srbije s najvišim međunarodnim statusom ekonomije.

Možete li da objasnite tu ideju o “slobodnoj i nezavisnoj Srbiji” koja se javlja na kraju knjige i iz koje je izveden i sam naslov “Kontraudar”. Na šta se to odnosi?

- Smatram da su se stekli i međunarodni i unutrašnji uslovi koji omogućuju da se odlučno krene na oslobađanje zemlje od okupacije jer to je prvi uslov da Srbija bude slobodna, da se stvori jedna nova slobodna nezavisna srpska država.

O kakvoj okupaciji je reč i o kakvoj borbi? Vi u knjizi predlažete program, strategiju i taktiku, kažete da moramo biti spremni na sve, “od legalnih do ilegalnih političkih i drugih vidova borbe”... Da li je to poziv na ustanak?

- Znate, ako se hoće okupator isterati, a mi smo pod okupacijom, ako neko drugačije misli, o tome možemo raspravljati, neka pogleda dokument koji je potpisao Drašković o tome kakav je status NATO vojske kod nas i kako se oni stvarno ponašaju. I ko je stvarni gazda. Znači, ako se hoćemo osloboditi okupacije, i ako hoćemo stvarati slobodnu državu, onda mi hoćemo to da radimo i treba raditi u prvom redu političkim sredstvima. Ali ako protivnik nametne druge vidove borbe, i za njih moramo biti spremni. Koje, to je njegov izbor, izbor neprijatelja.

U svojoj knjizi, pa i kad objašnjavate 9. mart, pozivate se na legitimnost i poštovanje zakona. Kažete da je narod vlast izabrao na izborima. I ova vlast je izabrana na izborima, a vi direktno pozivate na “borbu za slobodu”...

- Ja sam za to da se stvar reši na izborima, i rekao sam ko treba da se sprema za izbore, da to bude organizacija koja će biti neopterećena svim onim čime su sve političke partije u Srbiji danas, po mome mišljenju, opterećene, i da se ide na pobedu političkim sredstvima na izborima. Na izborima. A ako nas sprečavaju, onda se moramo boriti metodama koje nam oni nameću.

Da li je moguće da vi kao general armije koji je, kada je imao na raspolaganju avione, tenkove, vojsku, sasvim racionalno procenio da je vojni puč nerealna ideja, danas verujete da ćete promeniti vlast jednom knjigom?

- Knjigom, takvom kakva je ova, mogu da sugerišem, ali ne mogu da pripremim narod i nemam uopšte ambicije da bi knjiga mogla da odigra tu ulogu. Knjiga može biti samo jedno od sredstava koje će pomoći i koje će učiniti da se nauči na greškama iz prošlosti i poukama. Narodu je bilo potrebno sopstveno iskustvo koje je važnije od knjige. Knjiga dolazi u momentu kada to iskustvo postoji. Sad se zna šta je reč, a šta je delo. Ona se uklapa u jedan opšti trend. To može biti vrlo značajno, ali to, naravno, ne mora biti glavno i neće biti glavno.

A šta je “Oslobođena Srbija” koju pominjete, kakva je to organizacija, ko su članovi, čime se bavi?

- “Oslobođena Srbija” kao organizacija ne postoji. Ja se zalažem za njeno stvaranje.


_________________
GLASANJE SE NE ISPLATI, UZMIMO PUŠKE!

Rezultati istraživanja dr. Svetozara Livade o sudbini urbanih hrvatskih Srba u prošlom ratu
 
Bez popravnog?
 
Urbani Srbi se nisu bunili, nisu djelovali protiv novonastale Hrvatske, a ipak su pretrpjeli veliku štetu u svakom mogućem pogledu i bili izloženi brojnim zločinima. O veličini zločina govori podatak da je broj Srba u gradovima sveden na 49 posto, a u cijeloj Hrvatskoj na 34,7 posto od prijeratnog broja
 
Poznati socijalni demograf, aktivni učesnik II svjetskog rata, nosilac Partizanske spomenice 194l. godine i suradnik brojnih međunarodnih ustanova, te organizacija koje su formirale UN i njezine ostale institucije, penzionirani profesor sa zagrebačkog Sveučilišta dr. Svetozar Livada svoju posljednju knjigu naslovio je "Etničko čišćenje — zločin stoljeća". Izdala ju je zagrebačka Prosvjeta 1997. godine, a zbog velikog zanimanja javnosti drugo i dopunjeno izdanje knjige štampano je 2003. godine. U toj knjizi dr. Livada opisuje što se događalo na prostorima bivše Jugoslavije, a najveća vrijednost knjige je njena autentičnost, jer je Livada sam obišao sve prostore o kojima govori. Želja mu je bila pokazati sve oblike štete koje su pretrpjeli svi narodi na ovim prostorima. Na početku ovog novog istraživanja bavio se sudbinom urbanih Srba u Hrvatskoj.
 
Oni se nisu bunili, nisu djelovali protiv novonastale hrvatske države, a ipak su pretrpjeli veliku štetu u svakom mogućem pogledu i bili izloženi brojnim zločinima. Koliki je opseg i povijesni sadržaj tog zločina bez presedana, svjedoči statistička analiza usporednih pokazatelja cenzusnih podataka o broju stanovnika iz popisa stanovništva 1991. i 2001. godine. Svetozar Livada analizirao je 123 hrvatska mjesta i grada i u njima broj Srba, Jugoslavena i neopredijeljenih 1991. i 2001. godine. Rezultati govore da je u gradovima broj Srba prepolovljen (49,1 posto od broja iz 1991. godine), a u cijeloj Hrvatskoj sveden čak na jednu trećinu (34,7 posto od broja iz 1991. godine). U apsolutnim brojevima: od 250.025 Srba u gradovima 1991. njihov broj je pao na 124.089 u 2001. godini. U cijeloj Hrvatskoj sa 581.663 Srba u 1991. pao je na 201.631 u 2001. godini.
 
U oba popisa, broj Srba ostao je isti u Donjoj Stubici - njih 17, i u Varaždinskim Toplicama — 16. U 29 gradova broj Srba se povećao, a u 92 grada se smanjio. Povećanje broja Srba bilježe: Sv. Ivan Zelina (115,4 posto), Klanjec (40 posto), Pregrada (25 posto), Kutina (4,1 posto), Ogulin (109,3 posto), Ozalj (22,4 posto), Lepoglava (159,1 posto), Ludbreg (318,7 posto), Novi Marof (67 posto), Križevci (26,6 posto), Garešnica (164,4 posto), Bakar (11,8 posto), Čabar 033,3 posto), Kastav (1.166,7 posto), Rab (3.950 posto), Vrbovsko (682,5 posto), Novalja (55,5 posto), Pleternica (145 posto), Nin (17.000 posto), Skradin (231,5 posto), Ilok (17 posto), Imotski (107,9 posto), Trilj (135,8 posto), Vrgorac (81,8 posto), Buje (2,8 posto), Buzet (150 posto), Poreč (12,5 posto), Umag (55,8 posto), i Mursko Središće (40 posto).
 
Valja napomenuti da to nisu veliki apsolutni brojevi. Na primjer, u Klanjcu se broj Srba povećao sa 5 na 7, što je povećanje od 40 posto. U Pregradi s 4 na 5, Što je povećanje od 25 posto. U Čabru s 9 na 57, u Kastvu s 30 na 380, u Rabu s 2 na 81, ili u Ninu s l na 171, što je povećanje za 17,000 posto ili 170 puta! Ovo se tumači namjernim seljenjem Srba iz većih gradova u manje sredine gdje su imali neku imovinu od prije (npr. vikendice) i gdje su očekivali mirniji život jer te sredine uglavnom nisu bile zahvaćene ratom. Većina njih koji su prije radili izgubili su posao, pa ih ni to nije vezalo da ostanu te su se lakše odlučivali na promjenu mjesta boravišta ili prebivališta. U novoj sredini nitko ih najčešće nije ni poznavao pa su se - javno, ali neslužbeno - mogli predstavljao drugačije, te tako amortizirati negativnosti što ih je donosilo pripadanje srpskom nacionalnom korpusu.
 
Broj Srba značajnije se smanjio u Jastrebarskom (na 39,5 posto od prijeratnog broja), u Zaprešiću (na 37,5 posto od prijeratnog broja), Hrvatskoj Kostajnici (23 posto), Petrinji (33,3), Sisku (36 posto), Dugoj Resi (38,8 posto), Karlovcu (35 posto), Gospiću (19,3 posto), Slatini (35,9 posto), Slavonskom Brodu (33,2 posto), Benkovcu (26,3 posto), Biogradu na moru (19,1 posto), Obrovcu (34,7 posto), Zadru (21,7 posto), Đakovu (38,5 posto), Kninu (32,1 posto), Komiži (34,3 posto), Solinu (24,3 posto), Splitu (35,9 posto), Visu (15,6 posto), Dubrovniku (32,8 posto), i gradu Zagrebu, na 42,4 posto od prijeratnog broja Srba.
 
Ostali gradovi koji su 2001. godine imali manji broj Srba spali su na 40 ili manje posto u odnosu na predratno stanje. Ovo se tumači znatnim brojem Srba koji su s područja zahvaćenih ratom izbjegli i nisu se vratili do popisa 2001., jer im vlasti nisu osigurale povratak, ali i sa znatnim brojem Srba koji su se drugačije deklarirali nego u popisu 1991 godine nastojeći tako sačuvati imovinu, posao ili mir u okolici te koliko - toliko sigurnije i mirnije školovanje svojoj djeci. Naime, opće je poznato da se velik broj Srba odlučio na promjenu imena i prezimena i vjeroispovijesti, odnosno na promjenu identiteta. Dio Srba iselio se i u treće zemlje.
 
Evo i još malo podataka za razmišljanje i analizu. U Karlovcu je prema popisu iz 1991. godine bilo: 14.529 Srba, 2.583 Jugoslavena i 1.705 neopredijeljenih. Prema popisu iz 2001. godine bilo je: 5.076 Srba i 1.948 neopredijeljenih. Tako je u tom gradu nestalo i "nestalo" 9.453-oro Srba i 2.583 Jugoslavena, dok se broj neopredijeljenih povećao za 243 čovjeka. Sličnih primjera "nestanka" ima gotovo u svim analiziranim mjestima, a Karlovac je ovdje uzet samo kao ilustracija. Nasuprot tome, iz popisa stanovništva 2001. godine, broj Hrvata naglo i značajno se povećao — dijelom zbog useljavanja iz Bosne, ali najviše zbog promjene identiteta bivših Srba, Jugoslavena i neopredjeljenih.
 
U ocjeni rezultata, profesor Livada vrlo je oštar. "Napadnuto je sve, toponomastika, onomastika, katastar, kultura, historija,... Tzv. Norvalskim programom pred fratrima u Kanadi, Tuđman je dogovorio lustraciju Srba, a ne komunista - ako je lustraciju uopće trebalo vršiti. Na to je vodeći politiku integralnog nacionalizma pristala i pozicija i opozicija. Pošlo se od Tuđmanovog teorema da je genocid koristan za popravljanje povijesti i da su Srbi remetilački faktor. Podsjećam, on je bio sretan što mu žena nije ni Srpkinja ni Židovka! Integralnim nacionalizmom pristalo se na genocidne radnje i etničko čišćenje na svim prostorima, osim Istre. Dakle, ušlo se u povijesni zločin strategijom divinzirane države u nastajanju."
 
"Država je dignuta iznad života l smrti sugrađana. Miniranjem objekata, deložacijama, ubistvima ljudi, logorima, prijetnjama, masakrima, prenominacijom nacionaliteta, zastrašivanjem i ozakonjenim diskriminacijama, Srbi su natjerani na bijeg da spase gole živote. Tako je u gradovima gdje nije bilo rata oko 66 posto Srba nestalo. Deset hiljada objekata je minirano u urbanim i 25 hiljada objekata u ruralnim naseljima, proveden je kulturocid i knjigocid, nestali su gotovo svi antifašistički spomenici, zatrti su "svi ćirilični naslovi literature — od znanstvene do beletristike, U mnogim urbanim naseljima broj Srba je smanjen ispod 50 posto, a u nekim su čak svedeni ha jednu petinu ili 20 posto pa i ispod tog broja. Tamo gdje su svedeni ispod 50 posto zatrta je biološka osnova, a tamo gdje su oko 20 posto, za nju nema nikakve osnove. Pošto se Srbi ni iznimno ne mogu zapošljavati, a organizacijom oduzimanja prava na rad — dovedeni su u socijalnu komu. Formalno zakonodavstvo ih štiti, a primijenjeno pravo degradira. Ratne i poratne vlade su de jure za povratak, a de facto za izgon. Namirili su se sa približno 100 hiljada stambenih jedinica jer izgonom 400 hiljada Srba — a oni su kao i Hrvati uglavnom imali porodice sa četiri člana - ostalo je barem toliko stanova. Čini mi se da je to konačni rezultat i da tu popravka ne može biti", ogorčeno zaključuje prof. Livada.
 
(Preuzeto iz časopisa Identitet, oktobar – listopad 2004.)

Preuzeto sa www.slobodnajugoslavija.org


_________________
GLASANJE SE NE ISPLATI, UZMIMO PUŠKE!

Puno je ratova bilo poslije 1945.no jedina država koja je nestala nakon njih bila je Jugoslavija.

Razlog njenoj likvidaciji od strane zapadne aždaje treba tražiti u njenim trima svetim "grijesima"(samoupravljanje,nesvrstani i JNA).

Zakazao je i vojni i politički vrh zemlje koji il je bio izdajnički ,ili nije bio dorastao zadacima i izazovima tadašnjeg vremena.   


_________________
"Život nikad nije pošten,ali budući nas je većina nepoštenih-to nam i odgovara."

Svijet su stvorile budale,da bi pametni mogli u njemu živjeti."